J O R G O V A N

Foto: Ž. R. Dragišić

Foto: Ž, R, Dragišić

Jorgovan (lat. Syringa) je vrsta cvetnica koja pripada familiji maslina. Rasprostranjen je na području jugoistočne Evrope i Male Azije. Cveta od aprila do maja, u uobičajenoj, ljubičastoj, boji, ali ih ima i u beloj, rozoj, žutoj, pa čak i u boji trule višnje. Prema legendi, jorgovan je u Srbiju doneo srpski kralj Stefan Uroš prvi Nemanjić (1223 - 1277), poznat kao Uroš Veliki, inače sin Stefana Prvovenčanog. Kao što je poznato, Stefan Uroš je bio oženjen Jelenom Anžujskom (1236-1314), majkom potonjih kraljeva Dragutina i Milutina, koja nije mogla da se navikne na život u Srbiji jer joj je nedostajao miris jorgovana, koji je u to vreme rastao samo u Francuskoj gde je ona odrastala. Budući da je Stefan Uroš želeo da njegova nevesta bude srećna u državi svog muža, on se potrudio da obezbedi sadnice jorgovana, pa ova biljka, od tog doba, krasi i sve krajeve Srbije. 

Foto: Ž. R. Dragišić

Tri stabla jorgovana na mojim fotografijama predstavljaju dokaz da ova biljka i u današnje vreme menja svoja geografska staništa, bez obzira što to nema toliki značaj kao što je to bio poduhvat kralja Stefana Uroša prvog (ukoliko ova divna legenda ima veze sa istinom). 

Foto: Ž. R. Dragišić

Naime, pre nekoliko godina, kada sam još živeo u Negotinu, sticajem okolnosti, veoma često sam prolazio jednom ulicom koja se nalazi na samom kraju grada (ako se ne varam, ulica se zove Starine Novaka), do koje se stiže Dositejevom i ulicom Braće Jugovića. Dvorište jedne od kuća u pomenutoj ulici krasilo je višegodišnje stablo jorgovana, koji je tih dana bio u punom cvetu. Ispostavilo se da u toj kući živi koleginica moje supruge, pa je rezultat tog saznanja bila njena ponuda da uzmem "pelcer" biljke koja mi se toliko svidela. Tog proleća, ta mala biljka od svega nekoliko santimetara našla je svoj novi dom u jednom dvorištu sela Protopopinci, ispod Vidliča, na Staroj planini. 

Foto: Ž. R. Dragišić

Sada, u mom dvorištu postoje tri jorgovana koji cvetaju i još tri, koji će, Bože zdravlja, procvetati narednih godina. Mada nikog nisam pitao, pretpostavljam da je jorgovan u mom starom kraju, Negotinu, već precvetao. A ovaj, ispod planine Vidlič, sad je u punom cvetu, što ni malo ne treba da čudi, jer raste na visini od oko 750 metara nadmorske visine (mada su i vremenske prilike malo usporile vegetaciju). U svakom slučaju, ovim preseljenjem jorgovana iz Negotinske Krajine na obronke Stare planine, onom starijem i raskošnijem stablu u jednom dvorištu u ulici Starine Novaka u Negotinu, na neki način, produžen je život. A različite nijanse boja jorgovana koje postoje u selu Protopopinci, dobile su još jednu novu. Ovu prelepu - negotinsku.

G U M A

Foto: Ž. R. Dragišić

Pre nekoliko godina, u jednom svom tekstu, napisao sam da, na samo nekoliko kilometara od Parka prirode Stara planina, u opštini Dimitrovgrad, malobrojni meštani tamošnjih sela nemaju uslova za odlaganje smeća, jer nemaju kontejnere. 

Preciznije, tada sam, između ostalog, napisao i sledeće:

"Pa se seljani dovijaju kako znaju i umeju. Tako da, uglavnom, svo đubre završava u potocima ili seoskim urvinama. A to, sasvim sigurno, nije doprinos „ekološkoj Srbiji“. Pretpostavljam (ali ne smem da tvrdim), da bi situacija bila drugačija, ako bi sva sela u ovom kraju, kao i u drugim delovima Srbije (kako je to slučaj u gradovima), imala kontejnere u koje bi mogli da odlažu smeće. Jer, ne treba smetnuti sa uma da je đubre – đubre. I ono u gradu i ono na selu."

Foto: Ž. R. Dragišić

Pet godina, nakon nastanka ovog teksta iz koga sam pozajmio jedan deo, moram da priznam da su se neke stvari promenile. Preciznije rečeno, opština Dimitrovgrad je u ovoj oblasti nešto i uradila. Imajući u vidu da su (čak!), postavljeni kontejneri i u nekim selima Zabrđa. Međutim, koliko sam uspeo da vidim, samo u selima Radejna i Smilovci. Odnosno, u onim selima kroz koja prolazi asfaltni put. Ako izuzmemo jedan kontejner koji postoji na obali Protopopinskog jezera, što je (najverovatnije) zasluga grupe mladih ljudi koji su realizovali projekat Centar za hiporehabilitaciju.

Foto: Ž. R. Dragišić

U očekivanju da me vreme demantuje i da će opština Dimitrovgrad (odnosno nadležno komunalno preduzeće), postaviti kontejnere i u selima kroz koja ne prolazi asfaltni put, želim da skrenem pažnju i na onaj drugi deo problema, koji obično zovemo ljudski nemar.

Naime, ovih dana, između sela Protopopinci i Protopopinskog jezera, na jednoj livadi, zatekao sam ljude koji su brali majčinu dušicu. U ovom delu Srbije, ta slika može da bude pravi primer nezagađene i čiste prirode. Ali...

Ono što je, na ovoj livadi, privuklo moju pažnju je ogromna (teretna), guma, kojoj, u najmanju ruku, tu nikako nije bilo mesto. Međutim, ne samo da je tu, nego se neko potrudio da je uspravi, tako da dominira čitavom livadom. Uprkos činjenici da je pomenuta livada (najverovatnije), privatno vlasništvo, ova slika odaje jako loš utisak o čitavom kraju. Takođe, nameće se pitanje kako se ovaj čudni eksponat tu našao? I zbog čega bi se neko toliko "potrudio" da gumu dotera baš do ovog mesta? Odnosno, ukoliko je nesavesni vlasnik gume tu izvršio zamenu, zbog čega je nije odvezao u svoje dvorište? A za one kojima je potreban još neki podatak, treba reći da se (sudeći po oznaci) radi o kamionskoj gumi. Ako je to, uopšte i važno.Meni bi bilo mnogo važnije da saznam ko je za ovo odgovoran.I kada će guma biti odložena tamo gde joj je i mesto.

Foto: Ž. R. Dragišić

Foto: Ž. R. Dragišić